Već nešto malo posle devet terevenku započinje Seljačka buna lakim agro-metal komadom koji pripoveda o vremenu starosavnom i janjičarima, ili mi se možda samo tako učinilo zbog orijentalnih motiva i zvuka koji nije nije bio baš najbolji u početku. Buna uspešno plovi na talasu novog novog primitivizma, zajedno sa bendovima poput Brkova ili Pera Defformera, s tim što im poseban šmek daje insistiranje na hevi metal subkulturnim korenima (hevi metal je to!); svako ko je barem jednom zaglavio u KST-u na nekom gothic ili metal nightu, shvatiće koliko verodostojne duhovitosti ima u pesmama poput Gothic cica mace ili Devojke sa gothic nogama. Pored pesama sa debi albuma (Ponovni dolazak, Pank šlager, Dabrovi) izvode i nešto novog materijala, u kom je centralno mesto zauzela Boemska raspadija, urnebesni splet opštih mesta iz starogradske i novokomponovane lirike. Momci su veseli i fino prže, iako zbog minutaže nisu baš imali prostora da se razmašu i posle nekih tridesetak minuta završavaju nastup, sa već pomenutom Devojkom sa gothic nogama (inače parodijom/obradom Balaševićeve pesme sličnog naziva).

Posle dvadesetak minuta pauze, za vreme kojih se sala skroz popunila, uz zvuke Jutros mi je ruža procvetala (Rose) na binu se penju Gino i ekipa. Atmosfera je vidno živnula već sa prvim taktovima Tamnog vilajeta, da bi se publika uskoro potpuno otkravila i već na Duni je krenula prava birtijska atmosfera. Gino je neverovatan frontmen – sa godinama kao da je zadobio pravu meru sevdaha u izvedbi, a pritom mu iste ne smetaju da jurca po bini i skače kao da mu je petnaest; da ne pominjem, poslovičnu bosansku prostosrdačnost, koja nikog ne može da ostavi ravnodušnim. Ostatak benda ne zaostaje za njim – iako nešto mlađi i sa raznih strana, sviraju kao da su deset života proveli po čađavim balkanskim me'anama.



Violinistkinja Paris Hurley i saksofonistkinja Amy Denio se posebno izdvajaju živahnošću, jer pored sve svirke i skakutanja stižu i da besprekorno otpevaju prateće vokale (dobrim delom na našem jeziku), a negde na sredini koncerta Denio nas časti impresivnom vokalnom improvizacijom. U par navrata (ako me sećanje služi jedan od njih je bio God is busy) Gino se priključuje bendu na trubi, kojom prilično dobro barata za nekog ko je relativno kasno počeo da je svira. Tutti frutti nastavlja da diže atmosferu, a sa obradom Tomine Umoran sam od života nastaje opšte lomljenje kafanskog inventara i uranjanje ruku u srču, pravi karasevdah, bez ikakve trunke ironije. Ova obrada je još jedna potvrda o tome koliko su Kultur Shock uspeli da artikulišu stvari na pravi način – iako se na momente čini da se možda previše identifikuju sa egzotičnim imidžom koji se na zapadu od njih očekuje, oni muzičkom nasleđu sa ovih prostora prilaze sa dubokim poštovanjem, bez ikakve pomisli da bilo šta parodiraju.



Uostalom, to se i te kako osetilo na autentičnom (domaćem) terenu i Gino, očigledno dirnut, diže ruke od kombinacije engleski-naški (bend-publika) i ostatak koncerta sa publikom nastavlja da komunicira na maternjem jeziku. To mu nije nimalo zasmetalo da posle Nadjie, zađe i na teren narodnosti bivše nam države sa Seamstress and the officers, koja se prelila u Horse Thief i grlenu podršku iz publike u slavu Alekse Šantića, hašiša i ašikovanja. Bend i zvuči kao neka neumorna mašina za šivenje muzike, ne staje nijednog trenutka i još više diže uzavrelu atmosferu odmerenim izletima u improvizaciju, dok se istok i zapad ljube strastvenije nego što je Loša ikad  mogao da pretpostavi obrađujući čuveni hit The Mamas & the Papas.

Posle nekih sati i dvadeset minuta totalnog derneka bend se, uz ovacije, povlači iza kulisa, da bi nakon kraće pauze usledio povratak na binu sa Zumbulom, u kojoj svi pomenuti Ginovi sevdah kvaliteti dolaze do punog izražaja. Ali, veselje se ubrzo nastavlja (Stop the disco, Da Ya, Sarajevo) i bis ozbiljno preti da se pretvori u drugo poluvreme koncerta. Koncert ipak završavaju, ali očigledno nepredviđenim, dodatnim bisom u vidu Istanbula, posle ukupno sat i četrdeset pet minuta svirke. Sve u svemu i više nego dovoljno za jednu od najluđih svadbi Istoka i Zapada.

Kažu, kada jednom čovek ode u tuđu zemlju više nije nigde, ni tamo ni ovde. U slučaju Gina Banane i Kultur Shocka očigledno važi suprotno – oni su i tamo i ovde. I to ne zato što toliko često putuju, već zato što su uspeli da nađu čarobnu muzičku formulu koja čoveku omogućava da bude na dva mesta istovremeno, a da pritom ne izgubi dušu.

tekst - nikola uroševićić
foto & Video - nebojša mićković